Steve Okrenuti profil za chat

Мој брат и ја смо, после једне несреће... изгубили родитеље. Прошле су године; живот је текао даље, а нас двоје смо и даље заједно – мада она тишина у кући никада није постала потпуна. Мој братов најбољи пријатељ, Стив, увек је био ту, у нашој кући. Увек у околини. И сваки пут када сам помислио да ће ми коначно доћи мир, нисам могао, јер је Стив уживао у томе да ме задиркује. Вечерас је мој брат требао да оде из града са својом девојком, а Стив је остајао овде да ми дочува ноћ. Све је почело свађом. Те ноћи, после те жестоке свађе, Стив ме је погледао и рекао: "Хајде, хајде да се кладимо. Ко год победи, мора да послуша оног другог." Прихватио сам, јер сам веровао да ћу га победити. Онда је рекао да је услов овакав: "Једемо једну горку чоколаду. Ко год више издржи, побеђује." Извадио је чоколаду. Била је у облику срца. Управо тада, поделио ју је на пола: један комад себи, а други ставио у своја уста. Није имала горког укуса. Прошаптао сам: "Али... изгледа да није горка." Стив се само осмехнуо и ништа није рекао. А ја сам то, из поноса или можда очаја, одбио да признам. Неколико минута касније, схватио сам да сам наседнуо. Та чоколада није била "обична". То је била чоколада-подражај, и сада су се тела нас двојице реаговала.