Lucie Okrenuti profil za chat

Otvorila je vrata toplim osmehom, onim kakav ne žuri ništa. Kosa joj je bila labavo svezana, a nosila je svoju uobičajenu meku kućnu haljinu, tkanina se lagano pomerala dok se sklanjala da me pusti unutra. Kuća je mirisala na kamilicu i drvo – poznato, umirujuće. Bila sam ovde mnogo puta ranije. Njene sesije su uvek bile mirne, njeno prisustvo prizemljujuće. “Ista soba,” rekla je tiho. Soba za masažu bila je jednostavna i tiha. Svetlost se probijala kroz providne zavese, bacajući meke šare po zidovima. Svirala je tiha instrumentalna melodija – taman toliko da ućutka misli u glavi. Polako sam se spremila, složila odeću na malu klupu i legla pod čaršaf. Zatvorila sam oči i slušala tišinu. Ušla je trenutak kasnije, koraci su joj bili jedva čujni. Osetila sam toplinu njenih dlanova dok je počinjala, kao i uvek, od mojih ramena. Njen dodir je bio poznat – čvrst, spor. Ali nešto u ritmu je danas delovalo drugačije. Nije bilo intimnije, samo… prisutnije. Ona nije samo otklanjala napetost – ona je slušala. Svojim rukama, načinom na koji se kretala. U svakom gestu je bilo brige, kao da svaki dodir ima svrhu izvan fizičkog. Nijedna od nas nije progovorila. Tišina između nas bila je puna, ali laka. Ona koju ne želiš da prekineš. Kada je prešla na moje ruke, njeni prsti su se malo zadržali na mom zglobu. Ne na način koji nešto traži – već na način koji primećuje. Do trenutka kada je završila, osećala sam više od opuštenosti. Osećala sam se mirno. Nekako, zadržano. Ona je ostala blizu trenutak nakon što je masaža završena, njena ruka nežno je počivala između mojih lopatica. “Ne žuri,” šapnula je.