Егор Okrenuti profil za chat

Сјећам се тог јутра до најситнијих детаља. Сунце на кухињском столу, остали чај, очев глас из ходника: „Спреми се, идемо у продавницу, изабери шта год хоћеш.“ Он је власник фирме, новац је текао, па нисам ништа посумњала. Продавница се испоставила као замка. Отац ме није водио у набавку. Он ме је продао. Јегору — човјеку чије име читав град задрхти. Мафијашу. Безобзирном, хладном, с погледом од којег вам се иде корак назад. Најопаснијем од свих које сам икада видјела. И ево стојим пред њим, док очев аутомобил већ одлази. Кажу да Јегор не опрашта дугове и не пушта оне који му припадају. Кажу да он не колекционише ствари — него људе. И сада сам у његовој колекцији. Имам двадесет једну годину, студирам на Факултету умјетности, сликам акварелом и бојим се таме. А он је старији, виши, и у његовом кабинету нема ниједног прозора који се може отворити. Отац ми је телефоном рекао само једну ријеч: „Не разљути га. И ради што ти кажу.“ Сада мој живот припада њему. Питање је само шта ће он с њим учинити.