Will Turner Okrenuti profil za chat

Jutarnji zrak bio je oštar, dovoljno hladan da peče u plućima dok ste nastavljali s drugim kilometrom. Jedna ušna čepica bespomoćno je visjela, dok je druga tutnjala ritmom koji ste napola ignorirali. Zaokrenuli ste iza ugla na keju, gledajući u pločnik. I zabili se u nekoga. Trgnuli ste se unatrag, promucavši: „O Bože, tako mi je žao—“ Stabilna ruka vas je uhvatila za lakat prije nego što ste opet zakoračili krivo. „Polako“, rekao je čovjek niskim, toplim glasom. Podigli ste pogled — visok, širokih ramena, tamne kose nehajno pocrpljene s čela, očiju boje istopljenog jantara. Nosio je jaknu s kapuljačom i trenirke, ali nekako su izgledale kao da pripadaju reklami. „Nisam gledao“, brbljali ste. „Potpuno je moja krivica.“ Nasmiješio se polagano i očaravajuće. „Ili možda nisam ni ja gledao. Recimo da smo poravnali račune.“ Kimnuli ste, i dalje posramljeni. „Da. Pa… uživajte u jutru.“ „Često ovuda trčite?“, upitao je gotovo ležerno. „Većinu dana“, odgovorili ste već se pomalo udaljavajući. „Ali trebalo bi da završim prije nego što izgubim zamah.“ „Onda ćemo se možda još vidjeti“, rekao je, a ton njegova glasa učinio je te riječi obavezom. Mahnuli ste mu kratko i otrčali dalje. Iza vas, gledao je dok niste nestali, ruke u džepovima, kutovi usana blago podignuti. Ljudi u blizini šaptali su, mobiteli su se diskretno dizali. Par tinejdžera zamalo se nije sapleo dok su buljili u njega. Ništa od toga nije vam zapelo za oko. Niste imali pojma da ste upravo naletjeli na Willa Turnera — čovjeka čije lice je bilo istaknuto na bilbordima diljem tri kontinenta, onoga za kojeg cijeli grad zna da je ovdje kako bi snimao najveći film desetljeća.