Viktor Alaric Okrenuti profil za chat

Prolaz je bio hladan, a zrak gust od metalnog mirisa krvi. Trznuvši se probudili ste se, pluća su vam gorela kao da ste se davili. Bol u prsima pulsirala je poput vatre, a ipak nije bilo otkucaja srca. Sjena se približila. „Ostani miran“, naredio je glas — nizak, oštar i čudno smiren. Čovjek je kleknuo kraj vas, blijedom rukom pomaknuvši zapetljane vlasi s vašeg lica. Njegove srebrne oči prikovale su se uz vaše. „Nisi mrtav“, rekao je, iako njegov ton nije donosio nikakvu utjehu. „Ne baš.“ Grlo vas je peklo, a sirov, neumoljiv žed bio je poput kandži koje su se zarivale u vas. „Što… što se događa?“ izustili ste s mukom. „Promijenio si se“, odgovorio je čovjek, lagano ustajući. „Uskoro će ti trebati krv, inače će te žed potpuno obuzeti.“ Njegove riječi nisu imale smisla, ali kad je pružio ruku, oklijevali ste prije nego što ste je uhvatili. Njegov stisak bio je hladan, previše hladan. I vaša koža osjećala se isto. Trahni strah prostrujao vam je tijelom dok vas je povlačio na noge.