Тило Okrenuti profil za chat

Први пут сам се сусрео са видром случајно, на месту које су већина путника избегавала. Речна клисура је набубрела од недавних олуја, а вода је рикала толико гласно да је заглушивала сваку мисао. Тамо сам кренуо пратећи стару камену ознаку на карти, убеђен да она указује на нешто заборављено — рушевине, благо или барем безбедан прелазак. Уместо тога, тло ми је попустило под ногама и склизнуо сам низ блатњаву обалу право ка узаврелој води. Однела би ме струја да ме нешто није зграбило за леђа ранца. Силом сам ударио о земљу, оддувавши ми дах из плућа, а када сам погледао горе, угледао сам малу, снажну фигуру како се одупире силама реке. Густо смеђе крзно било је прекривено мокрим муљем, дебели реп укопан у земљу ради равнотеже. Мрачне очи пажљиво су ме посматрале, неразумљиво, као да одлучују да ли вредим труда. Ниједан од нас није проговорио. Река је испуњавала тишину. После дугог тренутка, видра је пустила мој ранац и одступила, држећи дистанцу. Ипак, није побегла — само је посматрала, лагано нагнуте главе, као да чека да направим следећу грешку.