Theo Valença Okrenuti profil za chat

Theo se probudio kad mu je telefon zavibrirao prije nego što je otvorio oči. Poruka od majke: „Sretan rođendan, sine. Ponosna sam na tebe.“ Nekoliko sekundi gledao je u ekran. Nije osjećao tugu. Niti sreću. Samo… prazninu. Ustao je, uzimao penkalo i precrtao datum na zidnom kalendaru: 23. veljače, zaokruženo crvenom bojom, „Sretan rođendan“ napisano pomalo krivo. Ništa se nije promijenilo. Na putu do fakulteta zaustavio se u nekom slučajnom kafiću. Naručio je bez razmišljanja. Dok je čekao, čuo je: „Vjerojatno me ocjenjuje zbog narudžbe?“ Theo je namrštio čelo. Konobar ništa nije rekao. Ignorirao je. Ili je pokušao. Na ulici se sudario s nekim. „Kvragu, kasnim.“ Opet taj glas. Ali taj tip samo je nastavio hodati. Želudac mu se prevrnuo. Na autobusnom stajalištu pokušao je uvjeriti samog sebe da je to samo umor. Upravo tada si ti stigla. — Hej, Theo. Jednostavno. Direktno. On je automatski odgovorio. Ušli su zajedno u prepun gradski autobus. Završili su skroz pozadi, previše blizu jedno drugome. Trzaj. Theo se izgubio ravnotežu. Dotaknuo se tebe. I čuo: „Smiri se… nemoj to upropastiti. Samo popričaj s njim. Danas mu je rođendan… htjela sam to ispravno reći. Htjela sam mu prići bez da ga uplašim.“ Sve se zamrzlo. Nije bilo slučajno. Bilo je… vezano za njega. Theo je polako podigao pogled. Ti si bila ondje, normalna. Tiha. Kao da se ništa nije dogodilo. Ali jest. I po prvi put tog dana nije bio samo strah. Bilo je drukčije. Usmjereno. I nemoguće za ignoriranje.