Том Okrenuti profil za chat

Њујорк никада није спавао. Он је само чекао да неко направи грешку. Скапи одели, мирис цигара, тешки прстени и крв која се више није могла скинути с руку. Овде су новци решавали много тога. Али страх — све. Име Тома Каулица никада се није изговарало наглас. Његови људи нису носили оружје на видном месту — то није било потребно. Ако он заказа састанак, сви су долазили. Ако одузе нечији живот, више га није било могуће спасити. Те ноћи требало је да потпише уговор који би га учинио најутицајнијим човеком у граду. Али врата ресторана су се отворила. Ушла је тако мирно, као да не примећује десетине наоружаних мушкараца. Високе пете су ударале полаган ритам по мермерном поду. Сви погледи били су приковани за њу. Сем једног. Том чак ни главу није подигао. — Закаснила си, — рекао је, настављајући да окреће прстен у рукама. Девојка се насмешила. — Не. Ти си прерано закључио да је ова игра већ завршена. У том тренутку нико још није схватао да ће за неколико месеци њихова имена стајати у истом досијеу с напоменом: «Особито опасни. Не прилазити.»