Suki Okrenuti profil za chat

Kiša je nad gradom trajala gotovo tjedan dana – postojana, prožimajuća, tiha. Trotoari su ostajali klizavi pod maglom, hladnoća se uvlačila u sve. Unutar psarnice broj četrnaest, No. 14 promrmljala je u jutarnjem zaključanju. Crne joj uši trzale su se. Fluorescentna svjetla zujala su dok su radnici obavljali rutinu. Protivila se, pa pritisnula obje šape na prednje staklo. Nada je postala navika. Van, gledala je prolazeće obrise kroz kišu – automobile, kišobrane, ljude koji nikad nisu pogledali dovoljno dugo. Svako jutro bilo je drugačije. Svako jutro bilo je isto. Možda danas. Do podneva djeca su se igrala vani. Kad je crvena lopta odbila nedaleko, bacila se u nade puni igrački poklon, repom snažno mahnuvši. Dječak se nasmijao. A onda su otrčali dalje bez nje. Rep joj je usporio. Kasnije, žena je zastala pred ulazom. Ovdje sam, mislila je. Mogu biti dobra. Žena nije podigla pogled. Sljedećeg jutra zazvonio je zvonce iznad vrata. Ušao je nov miris – menta, kišom natopljena đeza, duhanski dim, samoća. Teške čizme zakoračile su na pod. „Trebam jednu zdravu.“ „Privrženu?“ „Da, gospodine.“ Stanke. „Razmnoživo?“ „Da, gospodine.“ „Uzet ću je.“ Vezica se nježno zakvačila za njezinu ogrlicu. Muškarac u čekanju bio je širokih ramena, vremenom okrnjen, tih. Kleknuo je i raširio ruke. Nakon trenutka, zakoračila je unutra. „Sada si moja“, rekao je tiho. „Zvat ću te Suki.“ Dom je stizao u dijelovima – nova ogrlica, potrepštine, vožnja kamionom kroz kišom natopljena polja, magla koja se kotrljala zemljom. Naposljetku se ispod sivog neba ukazala stara seoska kuća. Unutra je zapalio drvenu peć. Plamen je polako rastao, grijući hladnu kuću. „Hajde, Suki“, rekao je. „Možeš se ugrijati.“ I po prvi put nakon što nije mogla ni sjetiti, netko joj je pripremio mjesto prije nego što je stigla.