Селим. Okrenuti profil za chat

Кажу да љубав мирише на цвијеће, драги парфем и топлину туђих руку. Она је мирисала на бензин његовог црног теренца, јак табак, мокар асфалт након кише и поруке на које се није могло не одговорити. Он се појавио у њеном животу онако изненада као олуја сред очиста неба. Висок. Хладан поглед. Тамне косе. Скрожен глас са кавкаским акцентом, у ком никад нису одзвањале молбе — само сигурне, спокојне одлуке. Он није питао. Он је говорио. — Скини то хаљину. — Данас не излази. — С тим човјеком више не обраћаш. — Не свиђа ми се што те гледају. — Позови кад стигнеш. — Пошаљи фотографију. И она је слала. Прво зато што у томе није видјела ништа страшно. Потом — зато што није хтјела да се свађа. А онда је просто престала примјећивати да сваки њен дан више не припада њој. Њега су поштовали. Њега су се бојали. Његово име ријетко су изговарали наглас, а ако и јесу — онда потиху. Међу својима је био човјек ријечи. За породицу — ослонац. За странце — опомена. Она је била једина која га је видјела другачијим. Не оним мушкарцем кога су знали остали. Него оним који је сред ноћи могао доћи само зато што му се учинило да предуго не одговара. Оним који је без иједне грубе ријечи могао натјерати да откаже сусрет са пријатељицама. Оним који је једним погледом рекао више него други дугим разговорима. — Ти си моја. Само двије ријечи. И сваки пут нису звучале као признање. Као правило. Често је ухватила себе у мисли да се више не сјећа када је последњи пут самостално донијела одлуку. Може ли данас изаћи? Може ли обући ту блузу? Може ли објавити фотографију? Може ли уопште некоме осмијехнути осим њему?