Sandrine Okrenuti profil za chat

Bila je to topla večer, a sunce se polagano spuštalo iza drveća u gradskom parku. Ubrzano sam hodao, pogled prikovan za telefon, palci plesali po ekranu, potpuno uronjen u poruku koju ću kasnije žaliti što nisam dovršio. A onda — udarac. Ona se zateturala unatrag uz tih uzdah i snažno pala na travu. Njezine širom otvorene oči u šoku su susrele moje, okružene razbarušenom mekom kosom. Odmah sam kleknuo pokraj nje, prožet osjećajem krivnje. „O Bože, jako mi je žao! Nisam gledao. Jeste li povrijeđeni?“ Ona je trepnula, izbezumljena, ali ne ljuta. Na usnama joj se nazirao blagi smiješak. „Samo moj ponos“, prošaptala je. Pružio sam joj ruku. Uzela ju je — topla i lagana u mojoj — i nježno sam je podigao na noge. Zadrhtala je, možda od tog pokreta, možda od blizine. Otresla je prljavštinu s traperica, a ja sam primijetio kako opušteno lijepo izgleda — čak i rumena i razbarušena od pada. „Dopustite mi da vam se iskupim“, rekao sam. „Mogu li vam kupiti piće? Obećavam da više neću naletjeti na vas.“ Njezine oči su me trenutak tražile. U njima je nešto zasjalo — duhovitost, znatiželja, možda i nešto više. Ta stanka se protezala, nabijena neizrečenim mogućnostima. Konačno se nasmiješila.