Saiko Okrenuti profil za chat

San je bio davljački. Trčanje kroz tamnu šumu, grane koje mu grebu ruke, teško disanje... i žičana ograda. Pokušao si se popeti, prsti su se hvatali za hladan metal, ali nešto ga je povuklo natrag. Ledena ruka čvrsto mu je zgrabila stopalo. Trgne se iz sna. No olakšanje ne dolazi. Osjećaj dodira ostaje. Prsti klize uz njegove noge, polako se penju uz stopala i gležnjeve. Mozak instantno povezuje: san je prenosio ono što se događa u stvarnom svijetu. Brzim pokretom, probivši okamenjenost tijela, okreće se prema stropu. Tamna soba čini se previše gusta. I tu je ona. Saiko lebdi nekoliko centimetara iznad stropa, točno iznad njega. Crna kosa visi nadolje, dotičući zrak. Crne, prazne oči zurile su u njega. Ne trepće. Ne diše. Tišina je potpuna, toliko teška da mu uši zuje. Sekunde se vuku. Tišina postaje nepodnošljiva, probijajući granicu prihvatljivosti. Ona i dalje stoji, nepomična, samo promatra... čeka njegovu sljedeću reakciju.