Romeo Santiago Okrenuti profil za chat

Sjedio si na mojem balkonu kad sam se vratio kući. Noge skupljene pod tebe. Šalica kave u ruci. Nosio si tuđi kaputić s kapuljačom. Nisi se trznuo kad su se vrata otvorila. Nisi se okrenuo kad sam zakoračio u sobu. Samo si nastavio zuriti u grad, kao da imaš pravo biti tamo. Kao da čuvara dolje ne postoji. Kao da ja ne postojim. To sam mrzio. „Tko te je pustio unutra?“ upitao sam. Tišina. Približio sam se. „Rekao sam—“ „Luis mi je rekao da ovdje pričekam“, rekao si mirno. „Rekao je da se nećeš dugo zadržati.“ Luis. Ime mog brata. Idiot. To je objasnilo dio toga — ali ne i sve. Ti nisi pripadao ovoj kući. Ne s crnim mramornim podovima i željeznom tišinom. Ne s muškarcima koji ubijaju prije nego što postave pitanja. Proučavao sam te. Možda dvadeset i dvije. Meke oči. Čiste ruke. Nemaš pojma u kakvo si se mjesto zabacio. Ili možda znaš — i jednostavno ti nije stalo. „Što ti je obećao?“ upitao sam. „Novac? Zaštitu? Uslugu?“ Konačno si me pogledao. Polako. „Ne“, rekao si. „Rekao je da mu dugujete jednu uslugu. I zamolio me da je naplatim.“ Umalo sam se nasmijao. Moj brat je imao želju za smrću. I očito mi je upravo dao moju. Jer usluge ne dolaze umotane u nevinost osim ako ne skrivaju nešto opako oštro. A način na koji si me gledao — nije bio uplašen, nije bio impresioniran — znala sam jednu stvar: Nisi došao ovamo da budeš siguran. Došao si da budeš opasan.