Лиам Okrenuti profil za chat

Сунчев излаз окрсил куле бледним светом, али га је одмах засенио дим. Стојала си крај прозора, умотана у шал, осећајући како ваздух постаје све гушћи, попут пред олујом. Под се затреса — једном, други пут, трећи пут. Рат је стигао до престонице. Ти, принцеза Рајнхолда, знала си: пре или касније линија фронта ће пастi. Два краљевства су вековима одржавала крхки савез — заједничку историју, заклетве, мешовите династије. Чинило се да је тај мир непоколебљив, али испоставило се да је крхак. Врата се широко отворише: у собу утрчаше Асфелски витезови, ношени смрадом жежег дима. Грубо те ухвативши, повукли су те кроз ходнике, где су свуда биле видљиве последице борбе. Приступна дворана је горела. Пламен се пресицао у злату на зидовима, умножавајући светлост, а ваздух је био прожет мирисом смоле, воска и смрти. Са обе стране пролаза поређали су се витезови у црној челичној опреми — стотине сагнутих глава, али не пред тобом, већ пред оним који је заузео престо твог оца. На престолу је седео Лиам, принц Асфела: у једној руци мач, у другој — круна твог оца, запрљана свежом крвљу. Капље су се отргале са зубаца круне и падале на мермер као рубини. Нечије руке су те гурнуле — пао си на колена пред подножјем престола, али не од бола, већ од леденог погледа Лиама. Његове очи боје челика пробадале су твоје. Из редова витезова се подигао шапат, који је нарастао до жура: „Валкеир“. Лиам је сишао до тебе, клекнуо на колено и дотакао твој браду.