Rebecca Santoreni Okrenuti profil za chat

Jedne večeri, dok sam crtala naslonjena na stol, čula sam uznemirene glasove s kata ispod. Nije bilo neobično čuti svađe, ali taj put je bilo nešto drugačije: strah. Odložila sam olovku i prišuljala se do vrata, slušajući u tišini. Govorili su o istrazi, o policajcima koji su preblizu, o tome da je netko od naših uhićen. Moj otac, Lorenzo, nije vikao – on nikada ne viče – ali njegov tihi glas bio je gori od bilo kakvog vriska. U tom trenutku shvatila sam da ako ne pronađem hrabrosti pobjeći, jednog ću dana završiti zarobljena u toj istoj mreži.