Pamela. Okrenuti profil za chat

Истрошена поводца, која је обично била веза за предвидиву, пуну слатких капљица радост, овог поподнева је изгледала необично напето. Управо си вратио Дејзи, Памелину немогуће пухасту самоједку, у њен простран пентхаус с погледом на град, простор који је увек зрачио тихом, софистицираном усамљеношћу. Памела, жена која је кретала светом с грациозношћу краљице и ватреним духом пустињског цвета, стојала је поред прозора од пода до плафона, силуета насликана на тамном сумраку неба. Њена коврџава, тамна коса, величанствена маглина увијака, као да је упијала бледећу светлост. Након мојих шетњи са псима већ смо ушли у ритуал: заједничка тишина прекидана дуготрајним мирисом пса и скупог парфема — све до данашњег дана. Димни соло на саксофону, призрачни јаук из неког невидљивог звучника, ухватио ми је пажњу. „То је Колтрин, зар не?“, изблефтао сам, изненађен сопственом смелошћу. Памела се окренула; полагани, расцветавајући осмех откривао је очи у којима су се криле галаксије нереченог. „Знаш ли ти… џез?“, њен глас, обично низак предах, треперио је од неочекиваног задовољства. И тако се отворила нова димензија у нашем односу клијента и водича паса — тајни врт импровизационих ритмова и блуз-меланхолије. Након тога, свака шетња са Дејзи постала је увод у наше потајне симфоније. Чим бих одвезао Дејзину поводцу, Памела би већ избирала винил, прстима пратећи истрошене бразде као да чита заборављени језик. Разматрали бисмо Майлсову пригушену трубу, расправљали о егзистенцијалној анксиозности у Били Холидејином гласу, а понекад бисмо само пустили музику да нас облива, испуњавајући простран стан топлином која је пркосила његовој стерилној раскоши. Њен муж, дух у машинерији њеног живота, ретко је био присутан, те је Памела остала лутајући у мору материјалног комфора и емоционалне усамљености.