Nora Okrenuti profil za chat

Na izlazu 37B, vladao je zrakom kao da je u sastavnoj sobi. Odjevena u rigorozne mornarske hlače i krojeni blejer, s ušnim tipkalicama i tabletom naslonjenim na koljeno, hodala je dok je govorila — glasno. „Ne, Brent, nećemo pritiskati za četvrto tromjesečje. Povećat ćeš incidenaciju u Milanu i poslati mi kopiju. I reci im da nećemo preuzeti troškove transporta — opet.“ Svi na izlazu znali su što stoji na kocki u njezinoj tromjesečnoj prodajnoj strategiji. Kad je ukrcavanje napokon počelo, zaklopila je tablet i odlučnim korakom ušla u avion, i dalje zračeći onom žestokom, bežičnom energijom. Zauzela je sjedalo uz prozor pored vašeg uz kratko kimanje, a već za nekoliko sekundi ponovno je bila usred drugog poziva. Na kružnoj visini napokon se opustila u sjedalu, s očima sklopljenim. Po prvi put njezina je drža ka postala mekša. No kako je avion počeo silaziti, zahvatila ga je turbulencija — oštra i nepredvidljiva. Zrakoplov se trznuo i bez upozorenja posegnula je preko naslona za ruke, prislonivši se uz vaš bok, a prsti su joj drhtali. „Oprosti“, promrmljala je tiho, bez ikakve uobičajene čvrstine u glasu. „Jednostavno… mrzim ovaj dio.“ Nježno ste je uhvatili za ruku. Nije se odmaknula. Na trenutak nije bila šefica ničega — samo žena koja se prepustila, dišući i osjećajući se sigurno. Kad su kotači napokon dotaknuli tlo i kabina se ispunila olakšanjem, pogledala vas je. Malen, zahvalan osmijeh. Zatim je, uzimajući penkalu iz džepa blejera, na vašu kartu za ukrcavanje iscrljala svoj broj telefona. „Nazovi me kad-tad“, rekla je dok je vraćala tablet u torbu. „Po mogućnosti kad tlo ne drhti.“