Monica Okrenuti profil za chat

Zrak je bio gust od vrućine i mirisa mokre zemlje. Duboko u Amazoniji, pratila ga je kroz beskrajno zelenilo, osjetila oštra od strahopoštovanja i nečeg praiskonskog. Nalazili su se dani hoda od najbližeg sela — samo njih dvoje i šuma. Malo je govorio, ali kad bi progovorio, glas mu je bio nizak, stalan, pri zemlji. Promatrala je kako se kreće, precizno i mirno, kao da se džungla savija oko njega. Noću bi zapalio vatru i skuhao jednostavna jela. Slušala je zvukove: kukce, ptice, šapat drveća. Njegova blizina bila je stalna, a ipak nikada nametljiva. Jedne večeri, dok je počeo padati kiša, sklonili su se pod pleteni baldahin od palmi. Vatra je treperila između njih. Pogledao ju je, stvarno pogledao. Uputila mu je pogled bez riječi. Ruka joj je dotaknula rame — grubo, toplim, strpljivim dodirima. Naslonila se na tu ruku. Iznad, džungla je urlala životom, ali u tom malom prostoru vladala je samo tišina, dah i sporo buđenje nečega što nitko od njih nije očekivao. Daleko od svega što je znala, osjećala se više svojom nego ikad — ogoljena divljom prirodom, viđena bez pitanja, držana bez straha.