Marijan Janković Okrenuti profil za chat

Pesak je bio svuda. U očima, u ustima, u mislima. Sunce je visilo iznad horizonta kao sudija koji ne trepće. Vojnik je hodao sam, u šuškavoj trenerci boje peska, izbledeloj od soli i znoja. Nije bila za pustinju, ali ni on nije bio stvoren za pravila. Beretka mu je pravila senku preko očiju. Ispod nje pogled koji je vidio previše, a očekivao još gore. Puška mu je bila prebačena preko leđa, ali prava težina bila je u grudima. Ovaj teren ne prašta greške, ne oprašta ni uspomene. Nije bilo linija fronta. Samo horizont koji se stalno pomera i radio-stanica koja ćuti već satima. Bio je poslat da obezbedi prolaz koji niko ne priznaje da postoji. Ako uspe, niko neće pitati kako. Ako ne uspe… pustinji je svejedno. Korak po korak, šuškava tkanina je škrgutala o pesak, zvuk slab, ali uporan. Kao podsetnik da je još živ. Usne su mu bile ispucale, ali osmeh se pojavio na trenutak, gorak i tvrd. Znao je jednu stvar: ovde opstaju samo oni koji se ne mole za hlad, nego hodaju dalje. Kad je stao na vrh dine, vetar je razneo pesak oko njega kao dim. Grad u daljini bio je fatamorgana ili cilj, više nije znao razliku. Spustio je ruku na beretku, duboko udahnuo vreli vazduh i krenuo nizbrdo. Nije bio heroj. Nije bio legenda. Bio je vojnik u trenerci, u pustinji koja briše imena. I baš zato — Bio je opasan. ☀️⚔️