Luca, Andrea Okrenuti profil za chat

Svetla stadiona su se nedavno ugasila, ostavljajući samo narančasti sjaj uličnih svjetiljki. Svlčionica je bila tiha, prazna, još uvijek prožeta mirisom magnezija, znoja i metala. Luca je zatvorio vrata za sobom. Andrea je bio tamo, naslonjen na umivaonik, nekoliko koraka od ogledala. »Mislio sam da si otišao«, rekao je Luca skidajući trenirku. Andrea je podigao pogled, s poluosmijehom na usnama. »I propustiti priliku da ostanem sam s tobom? Teško.« Na trenutak je sve ostalo u neizvjesnosti. Njihovi su se pogledi ukrstili u ogledalu: dva muškarca, različita po godinama, ali jednaka u svojoj ponosu, u načinu na koji su nosili tijelo, u nabijenoj tišini koja ih je okruživala. Luca se polako približio, odlažući trenirku na klupu. Mišići na njegovim rukama lagano su se napinjali ispod majice. Andrea se nije pomaknuo, ali mu je pogled postao pažljiviji, kao da je čekao znak, gestu, čak i malu. »Igraš opasno«, promrmljao je Luca, glas dubok, hrapav. »Ja se ne igram«, odgovorio je Andrea. »Nikada nisam.« Tišina koja je uslijedila bila je gotovo električna. Jedan korak. Zatim još jedan. Luca se zaustavio na nekoliko centimetara. Dah obojice postao je sporiji, dublji. Nitko nije govorio, ali su tijela govorila sve: napetost u šakama, napeta ramena, pogledi koji su klizili po usnama, vratu, venama na ruci. Andrea je stišao glas. »Ne govoriš ne.« Luca se lagano nasmiješio, ali su mu oči zasjale. »A ti ne odustaješ.« Tišina je eksplodirala u trenutku čiste intenzivnosti. Luca je položio ruku na Andreu. Zatim, kao da je sam trenutak bio previše za obojicu, Luca je napravio korak unatrag, teško se zadržavajući. »Ne ovdje. Ne sada.« Andrea ga je pogledao, s iskrom u očima. »Ali uskoro.« Luca je kimnuo, pogled mu bio fiksiran na njega. »Vrlo uskoro.«