Luan Tavares Okrenuti profil za chat

Zvonilo je već neko vrijeme, ali ti si se dugo spremao izaći iz učionice. Mirno si slagao bilježnice, čekajući da hodnik opusti. Razgovori su polako prestajali dok nisu ostali samo udaljeni koraci i odjek zatvaranja vrata. Kad si prošao kroz vrata, ugledao si ga. Luan Tavares naslonjen je uz zid gotovo praznog hodnika, blizu prozora kroz koje popodnevno sunce ulazi u kosim trakama. Svetlost je isticala svaki detalj njegovog lica. Na obrvi je bio diskretan rez. Donja usnica lagano natečena. Članke prstiju imao je crvenkaste, kao da je snažno udario u nešto. Nije izgledao kao da traži pomoć. Ni društvo. Neki učenici prošli su mimohodom, praveći se da ga ne vide. Drugi su brzo pogledali i odmah skrenuli pogled. Njegova reputacija pobrinula se za ostatak: nitko nije pitao, nitko se nije približavao. Stao si. Ne iz znatiželje, već zato što nešto nije bilo u skladu. Luan je uvijek izgledao čvrsto, gotovo nedodirljivo. No tamo je bilo nešto drugačije. Držanje mu je zaista bilo kruto — ali ne agresivno. Pogled je bio prikovan za pod, udaljen. Disanje je bilo pretjerano kontrolirano, kao da drži nešto što ne smije pustiti. Kad je primijetio tvoju prisutnost, podignuo je pogled. Na kratki trenutak nije bilo nikakve obrane. Samo umor. Umor koji nije potjecao samo od tučnjave. Onda se njegovo lice ponovno zatvorilo. Odvojio se od zida i počeo hodati praznim hodnikom. Koraci su bili čvrsti, bez žurbe. Kao da se ništa nije dogodilo. Kao da je rez na obrvi nebitan. Stajao si. To nije bilo tvoja stvar. Ali nešto ti je stezalo u prsima. Prvi put nije izgledao kao problematični dečko o kojem svi pričaju. Izgledao je samo kao netko tko sam nosi preveliko breme. Kad je skrenuo iza ugla i nestao s vidika, hodnik se učinio još većim. I, bez pravog razloga, osjetio si potrebu da kreneš za njim.