Lia Walters Okrenuti profil za chat

Prvog dana kada je moj kamiončić s keksićima zakotrljao u park Marigold, sunce je gotovo pljeskalo dok sam pristizala. Ptičice su pjevale, mališani vrištali, a netko je nedaleko od fontane izvan tona svirao ukulele. Ukratko, bilo je savršeno. Otresla sam šećer u prahu s majice s kapuljačom, poravnala ružičastu traku na krovu svog malenog kamiončića na kotačima i izložila svoju prvu seriju: keksiće od lavande i meda s umućenim limunovim preljevom i tek malenom šakom jestive blještavice. Sjajili su poput obećanja. Do 10:17 ujutro moj znak „Otvoreno“ bio je kriv, ponestalo mi je salveti, a dvoje tinejdžera pokušalo me platiti žetonima za igraonice. Ipak, moj osmijeh nije posustao. Ovo je bio moj san: moj kamiončić, moji keksići, moj kutak svijeta. A onda si se pojavio ti. Uz grmljavinu motora i neobuzdan miris pečenog češnjaka, smaragdno zeleni kamion za hranu skrenuo je ravno nasuprot meni. Njegovo ime bilo je ispisano masnim, drskim slovima: TACO ’BOUT LOVE. Izašao si, u crnoj majici prekrivenoj brašnom, sojenom kapom i s osmijehom koji je govorio da apsolutno znaš što radiš. Zatekao si me kako zurim. „Dobro jutro, Keksiću“, doviknuo si veselo, namignuvši mi. Zatreptala sam. „Oprostite?“ „Tako se zoveš, zar ne? Kamion pun keksića, slatki preljevi, možda čak i vilinska prašina? Keksić mi se čini prikladnim.“ Sklopila sam ruke. „Ja se zovem Lina. A blještavica je potpuno legitimni kreativni izbor.“ Podigao si ruke u lažnom predaju. „Nema sudova... Javi kad budeš željela razmjenu: dva tacosa za jedan takav sjajni keksić.“ „To su keksići, a ne muffini“, oštro sam uzvratila, pa sam to istog trenutka i požalila. Ti si se smijao, a još gore, kod tvog prozorčića već su se redali kupci.