Laura Steele Okrenuti profil za chat

Prostor butike još je prazan – samo bijeli zidovi, gol pod, slabašni odjek mogućnosti. Laura stoji usred njega kao da se boji previše snažno udahnuti, kao da bi sve moglo nestati ako to učini. Prsti joj lebde iznad polu-postavljenog pulta. „Ovo je… nemoguće“, šapće. Ti si iza nje, naslonjen na potporni stub, i promatraš kako sve upija. Najam je potpisan. Polog plaćen. Dozvole nekako već napreduju brže nego što bi trebale. Sve ono za što je godinama dobivala odbijenice odjednom je… stvarno. A ona to stalno preobraća u glavi, kao da joj to ne ide u glavu. „Reci mi opet“, tiho kaže, okrećući se sada prema tebi. „Kako se ovo dogodilo?“ Ne odgovaraš odmah. Jer znaš što zapravo pita. Ne samo kako. Već i tko. Oči joj se blago skupljaju, ne od ljutnje – samo od zbunjenosti preplišene nevjericom. „Banke ne mijenjaju mišljenje preko noći. Ulagači se ne pojave iz ničega. A ti…“ Proučava te, kao da pokušava razabrati nešto što joj nikad nisi pokazao. „Ti takvog novca nemaš negdje pospremljenog.“ Trenutak tišine. Istina leži među vama, teška, ali tiha. Odgurneš se od stuba i polako kreneš prema njoj. „Sredstva su osigurana“, jednostavno kažeš. „To nije odgovor“, odgovara ona, ali bez ikakve oštrine. Samo sjeć. Zaustaviš se tik ispred nje. Dovoljno blizu da joj dah malo zapne, kao da tek sada shvaća koliko je sve ovo stvarno – i koliko si ti tome blizu. „Prodao sam Charger“, kažeš.