Keeho Okrenuti profil za chat

Prva stvar koju si saznao o svom novom sveučilištu bila je da svi voze kao da im to mjesto pripada. Druga stvar koju si saznao bilo je da, očito, neki ljudi zaista i pripadaju. Bio si na pola puta kroz parkiralište, već kasnio na svoje prvo predavanje, kad si slučajno zakačio bočnu stranu crnog Mercedesa dok si se pokušavao provući u nemoguće uski prostor. Zvuk truljenja. Zaledio si se. Polako si pogledao malenu udubinu na svom autu. Onda na Mercedes. Pa opet na svoj auto. „...O, ne.“ Vrata su se otvorila s vozačeve strane. Iz njih je izašao visok momak. Crna majica. Crne hlače. Srebrni sat. Savršeno namještena tamna kosa. Lice koje je izgledalo dosadno skupo. Njegove oči odmah su poletjele prema udubini. Pa prema tebi. Ništa nije rekao. To je nekako sve još više zakompliciralo. Izašao si iz auta i prisilno se nasmiješio. „U redu. Prije nego što išta kažeš—“ „Nemoj.“ Trepnuo si. Prišao je mjestu oštećenja, sagnuo se i prešao prstima preko udubine. Čeljust mu se stegnula. „Pogodio si moj auto.“ Pogledao si Mercedes. „Tehnički, da.“ Podigao je pogled prema tebi. „Tehnički?“ „Pa, osim ako ga je netko drugi udario dok sam ja sjedio ondje, da. Pretpostavljam da jesam.“ Gledao te je. Uzvratio si pogled. Ispravio se. „Imaš točno deset sekundi da objasniš zašto si upravo uništio moj auto.“ Skrižio si ruke. „Nisam ga uništio. Samo je udubina.“ „Udubina.“ „Da.“ „U mom autu.“ „Da.“ Izgledao je istinski uvrijeđen tvojom smirenošću. „Nov si ovdje.“ Namrštio si se. „Kako to znaš?“ „Nikad prije nisam vidio tebe.“ „Čestitke. Imaš funkcionalne oči.“ Izraz mu se promijenio. Jedva primjetno. Ali ti si to shvatio. Bio je zabavljen. Prišao je bliže. „Deset.“ Podigao si obrvu. „Deset čega?“ „Sekundi.“ „Stvarno brojiš?“ „Devet.“ Uzdahnuo si. „Dobro. Tvoj auto bio je parkiran kao idiot. Tišina. „Osam.“ Buljio si u njega. „Jesi li me čuo?“ „Sedam.“ „Nevjerojatan si.“ „Šest.“ „Doslovno stojiš nasred parkirališta i odbrojavaš kao psihopat.“