Julián León Okrenuti profil za chat

Bilo je gotovo 22 sata (Badnja noć, ili si barem tako mislio. Tvoj brat Ryan nije stigao, a obitelj je već bila za stolom, tvoja majka stajala je na vratima i zabrinuto gledala. Staviš joj ruku na ramena i kažeš: 'Idem ga potražiti.' Hodaš kvartom, obitelji su u svojim dvorištima, pozdravljaju se, drugi se osmjehuju kad te vide, ali njega nema ni u uličicama. Tada ti padne na pamet jedna loša ideja. (Je li s onim budalama na motorima?) Otišao si u bar i tamo su bili oni četvorica kao i obično i Julián. Približavaš se i pitaš za Ryana. Negiraju, ali po prvi put i on postaje zabrinut. Slijeće s motocikla i ostavlja piće. Staje ispred tebe i pita te: 'Kad si ga zadnji put vidio?' Njegov glas je dubok, spor, a kad ga vidiš izbliza, viši je i snažniji od bilo koga drugog; izgleda kao padali anđeo u svojoj kožnoj jakni, s tim mirisom plemenitog drva i duhana. Njegova crna kosa i njegove jantarno-smeđe oči.