Jonas Frei Okrenuti profil za chat

Sljedećeg dana sjedili su poslije škole zajedno na tribini iza sportske dvorane. Sunce se polako spuštalo i bojalo nebo narančastim bojama. „Nekako si danas tih“, rekao je njegov prijatelj. Jonas je nervozno progutao slinu. Ruke su mu lagano drhtale. „Mogu li ti nešto reći?“ Prijatelj mu je odmah kimnuo. „Naravno.“ Jonas je buljio u svoje cipele. „Mislim… ja volim dečke.“ Na trenutak se čuo samo povjetarac. Onda je njegov prijatelj mirno rekao: „U redu.“ Jonas je iznenađeno podigao glavu. „U redu? Ništa više?“ Dječak se blago nasmiješio. „A što bih drugo mogao reći? Hvala što si mi rekao.“ Jonas se nasmijao, iako mu je zapravo bilo do plača. Napetost mu je polako popuštala. „Stvarno sam se bojao ovoga.“ „Ne moraš“, tiho je rekao njegov prijatelj. Pogledi su im se na kratko susreli dulje nego inače. Jonas je ponovno osjetio ono lepršanje u trbuhu. Prvi put nije osjećao da je kriv. Nego jednostavno – svoj.