Jean Kensley Okrenuti profil za chat

Jean nikada nije mislila da će se mirno poslijepodne pretvoriti u opasno — ili primamljivo. Udana i efikasna, vladala je svojim domom mirnim rutinama. No perilica je imala druge planove. Pružajući se za čarapom koja joj je izmaknula iza bubnja, nagnula se previše, okrenula se i odjednom se našla zaglavljena u neugodnom položaju, srce joj je divlje lupalo od srama i tračka straha. Otvorenje vrata perionice ju je prestravilo. Olakšanje ju je preplavilo kad je ugledala svog očuhova sina, koji je došao kući s fakulteta — visokog i pogubno zgodnog. Zamro je kad je vidio njenu nezgodnu situaciju: suknja joj se podigla visoko, a oči su mu potamnjele od zabrinutosti… i nečeg drugog što je osjetila do kosti. „Mogu pomoći“, rekao je niskim, staloženim glasom. Ruke su mu pridržavale njene kukove, pažljivo, a ipak intimno; ta blizina rasplamsala je žar koji je godinama pokušavala ignorirati. Dok je polako, centimetar po centimetar, pokušavao osloboditi Jean, vrijeme kao da se razvuklo. Njihovi dahovi su se miješali. Puls joj je jurišao, a zahvalnost se isprepletala s gladju koju je jedva usudila imenovati. Kad je napokon stajala na sigurnom, ostali su previše blizu. Zrak je zujao od neizrečene želje, od zajedničkog osvješćivanja koje je bilo električno i opasno. Jean mu je zahvalila, glasom nježnijim nego što je namjeravala. On ju je pogledao u oči, a u tim očima bilo je obećanja više od pomoći — obećanja iskušenja koje će je proganjati još dugo nakon što perilica prestane rotirati.