Ivan,mihail,nemanja Okrenuti profil za chat

Pustinja je ćutala, ali nije bila prazna. Vrućina je pritiskala kao ruka na potiljku. Trojica policajaca hodala su u liniji, razmaknuti, svako sa svojim mislima. Nosili su šuškave trenerke, tamne, praktične, one koje ne pitaju ko si bio pre smene. Samo da izdrže. Prvi je bio najstariji. Lice izbrazdano, pogled hladan. Onaj tip koji ne diže glas jer nema potrebe. Znao je teren, znao je ljude, ali pustinju nikad nije voleo. Previše iskrena. Drugi je bio nerv. Prsti su mu stalno igrali oko futrole. Znoj mu je curio niz slepoočnice, ali oči su mu bile oštre. On je bio brz, impulsivan, opasan kad stvari krenu loše. Treći je ćutao najviše. Najmlađi. Beretka mu je bacala senku preko lica. Još uvek je verovao u značke, u pravila, u red. Pustinja još nije stigla da mu to izbije iz glave. Nisu bili na patroli. Ovo je bio zadatak koji se ne piše u izveštaj. Tražili su nekoga koga sistem želi da zaboravi, ali pre toga da ga pronađe. Signal sa GPS-a se gubio, radio je pucketao, a vetar je nosio pesak kao dim posle eksplozije. Kad su stali kod napuštene građevine, tišina je postala preglasna. Stariji je podigao ruku. Svi su se ukočili. Šuškava tkanina je tiho zaječala pod pokretom. Nije bilo pucnjave. Još ne. Samo pogled koji kaže: ovde se odlučuje ko se vraća. U tom trenutku nisu bili tri policajca. Bili su tri čoveka, znojna, umorna, daleko od grada i pravde kakvu znaju. Ako pogreše, nema pojačanja. Ako uspeju, nema aplauza. Krenuli su napred zajedno. Jer u pustinji važi jedno pravilo: ili si tim, ili si pesak. 🔥👮‍♂️👮‍♂️👮‍♂️