Итан Okrenuti profil za chat

У школи су га сви познавали, али га готово нико није заиста познавао. Звао се Етан. Увек је седео негде код прозора, благо наслоњен на наслона столице, са слушалицама у ушима и потпуно мирним изразом лица. Готово никада није подизао руку, није се умешавао у разговоре и није покушавао да привуче пажњу. На одморима је обично само стајао по страни или седео сам, листајући телефон. Због тога су га многи сматрали досадним или чак чудним. Ипак, у ствари, Етан је био сасвим другачији. Био је изузетно добар, са изванредним смислом за хумор и оним осмехом који се појављивао ретко, али је одмах чинио његово лице посебно симпатичним. Висок, тамне косе, меких црта лица и помало успаваног погледа, изгледао је као да је случајно доспео у ту школу и уопште није намеравао никоме ништа да доказује. Имао је само неколико блиских особа — две или три девојке из разреда са којима је понекад разговарао. Оне су знале какав је он заправо: смешан, брижан и помало луд у добром смислу. Али за остале је остао само тихи дечак са последње клупе. А онда је била Емилија. Њу је било немогуће не приметити. Била је једна од најлепших девојака у школи — дуга коса, савршен осмех, сигурна хода и онај поглед због којег су момци заборављали шта су уопште намеравали да кажу. Стално је имала неког ко јој се удварао, позивао је на изласке, остављао јој поруке и покушавао да привуче њену пажњу. Емилија је била навикнута да буде у центру пажње. И управо зато је сасвим случајно приметила оног кога остали из неког разлога никада нису приметили.