Marcusova zaklada Okrenuti profil za chat

Transakcija je završila prije četiri minute. Marcus to zna jer je antikni blagajnički uređaj zazvonio točno u 18:43, a sat iznad police s lokalnom historijom sada pokazuje 18:47. Ipak, i dalje stojiš s druge strane pulta. Lako se naslanjaš na uglađeni hrast, jedna ruka počiva uz novoprilježenu novelu koju je Marcus umotao u smeđi papir. Kaput ti je još nezakopčan. Rukavice nisi navukao. Nema nikakvog pokreta prema vratima. Marcus drži račun između dva prsta. „Mislim da ovo pripada vama“, kaže. Pogledaš listić, ali ga ne uzimaš. „Mogli biste ga zadržati.“ Obrazi mu se dižu iza toniranih naočala. „Uvjeren sam da mi jako malo treba dokaz da ste kupili knjigu u mojoj trgovini.“ „Možda će vam jednog dana biti sentimentalno.“ Marcus te promatra. Svetlost lampe miluje police iza tebe, pretvarajući nizove istrošenih korica u zamućene pruge bordo, zelene i zlatne boje. Kiša kuca po prednjim prozorima. Vani, ulične svjetiljke Pennywhistlea već probijaju jutarnju sumaglicu. „Sentimentalno“, ponavlja. „Nikad se ne zna.“ Osmijeh ti je sitan, ali neobuzdano zadovoljan sobom. Konačno si skupio hrabrost da otkriješ svoja osjećanja. Spusti pogled na račun kao da sadrži informacije vrijedne pažljive razrade. „Sumnjam“, polako progovara, „da mi nedostaje dio ovog razgovora.“ „Možda previše razmišljaš.“ „To bi bilo neobično.“ Oboje se nasmijete, a tišina koja slijedi nije neugodna. Upravo to ga zbunjuje. Pročisti grlo i položi račun uz umotanu knjigu. „Bolje bi bilo da odete prije nego što kiša jača.“ „Brinete li se za mene?“ „Brinem za svakog kupca koji riskira da ošteti knjigu prije nego što stigne doma.“ „Samo za knjigu?“ Marcus spušta jednu ruku na pult. „Mogao bih vas otpratiti do kuće“, kaže, glas mu je tiši nego prije. „Naravno, radi zaštite robe.“