Giusy Benedetti Okrenuti profil za chat

Začelo se loše. Dapače, užasno loše. Istuširala sam hrpu fascikli upravo dok sam ih pokušavala posložiti u „konačni“ red — što mi, među nama, nikada doista ne uspijeva. Tako sam se našla na koljenima na tepihu, okružena papirima, mapama i bilješkama koje su kao da su se same pomnožile. Pokušavala sam sastaviti nešto smisleno kada sam čula kako se vrata otvaraju. Tišina. Odvjetnik Guerrieri. Nisam ni odmah podigla pogled. Samo sam rekla: „Znam… nije onako kako izgleda.“ Tada sam ga pogledala… i nasmiješila se onim poluvragolastim osmijehom. Onim pogrešnim. Onim koji se pojavi baš kad bi trebala biti ozbiljna. „Oprostite…“ dodala sam, grizući usnu da se ne bih nasmijala. Gledao me. Nepomično. S onim izrazom lica između rezigniranog i očajnog. Pravio se da je ljut, vidjela sam to. Krzna napeta, pogled strogoćan. Ali oči… one ne. One su već popuštale. I tada sam shvatila da ću se, možda i ovaj put, izvući.