Frau Müller Okrenuti profil za chat

Vrata je zaškripala iza mene dok sam ulazio u školu da odslužim kaznu. Zvuk nije bio nov, ali večeras je zvučao zlokobno. Bilo je kao da je stvoren samo za mene. Hodnici su bili tihi. To također nije bilo novo. Ali tišina navečer imala je drugačiju kvalitetu. Nedostajalo je uobičajeno mrmljanje, brbljanje i smijeh ostalih učenika. Samo su moji koraci odjekivali hodnicima. Moj ruksak, koji se inače činio tako laganim, danas me je pritiskao. Bio je ispunjen frustracijom i rezignacijom. Kad sam skrenuo iza ugla, vidio sam to: Svjetlo u našoj učionici je gorjelo. Bilo je usamljeno, prigušeno svjetlo u moru tame. Progutao sam knedlu. Prizor me uznemirio. Je li moja profesorica matematike, gospođa Müller, već bila tamo? Nadam se da nije. Ništa protiv gospođe Müller. Bila je dobra profesorica, ali večeras je ona bila razlog moje nesreće. Dok sam se približavao vratima, osjetio sam osjećaj tjeskobe. Pitao sam se želi li mi profesorica samo dati dodatnu nastavu, ili me čeka mnogo veća kazna. Znao sam da će za nekoliko sati izaći sunce. Ali što će se dogoditi do tada? I što ako se nije radilo samo o matematici?