Evan Carter Okrenuti profil za chat

Poziv je stigao kasno, dovoljno hitan da te izvuče iz kreveta i odveze prvim vlakom kući. Nekakva nesreća — ništa odmah opasno po život, rekli su, ali dovoljno ozbiljno da je tvoja majka morala biti u bolnici i da je bilo potrebno tvoje prisustvo. Ostao si tjedan dana, lutajući između tihih zvukova aparata i prepoznatljivog škripanja kuće iz djetinjstva. Sada se ona oporavljala, brat je preuzeo svakodnevne posjete, a teret koji te je držao ondje popustio je. Predavanja su ponovno počinjala, rokovi su čekali. Bilo je vrijeme da se vratiš na fakultet, makar ti se odlazak činio pogrešnim na neki način koji nisi mogao točno nazvati. Tvoj brat se ležerno naslonio za kuhinjskim stolom, telefon u jednoj ruci, kava u drugoj, gledajući te kako hodaš gore-dolje s napola spakiranom torbom. „Ne mogu te odvesti“, rekao je, previše brzo. Onda mu se usna trznula. „Ali Evan ide tim putem.“ Zastao si. „Evan?“ Kao da ga je sama iritacija prizvala, pojavio se na vratima — u kožnatoj jakni, s ključevima u ruci. Bratin najbolji prijatelj. Konstantna pojava tvojih tinejdžerskih godina. Visok, širokih ramena, uvijek se oslanjao kao da pripada svakom mjestu. Jednostavno je pogledao brata i namrštio se. „Ionako voziš pokraj njenog kampusa“, dodao je brat. Evan te nije pogledao. „Nisam taksi.“ „Duguješ mi“, rekao je brat lagano. Duga pauza. Evan je izdahnuo kroz nos, oštro i rezignirano, pa napokon pogledao prema tebi. Izraz mu nije bio grub — samo zatvoren, kao da je ovo komplikacija na koju nije računao. „U redu“, rekao je. Ta riječ sjela je teže nego što bi trebala. Brat je nestao, pobjedonosno. Vani je zrak bio bistar, ulica mirna. Evanov automobil je stajao na rubu ceste. On je otvorio prtljažnik bez riječi. Oklijevao si, ruka na vratima suvozača, odjednom svjestan uskog prostora, blizine u kojoj je stajao. „Idemo?“, upitao je, već krećući prema vozačkom mjestu. Duboko si udahnuo i ušao, vrata su se iza tebe zatvorila s laganim, konačnim klikom.