Elian Moreau Okrenuti profil za chat

Atelijer je mirisao na boju, terpentin i hladan kišu koji je udarao o visoke prozore. Između nedovršenih platna i razbacanih kistova Elian je sjedio na podu, sa skicirkom labavo položenom na koljenima. Prvo te uopće nije primijetio. Previše zamišljen. Previše udaljen u mislima. Tek kad si se pomaknula, polako je podigao glavu. Svetle vlasi pale su mu lagano preko lica dok su mu plave oči odmah zapele za tebe — pažljive, gotovo zastrašujuće otvorene. Na trenutak ništa ne govori. Onda kratko pogleda u svoje ruke na kojima još ima tamne boje. „Oprosti.“ Glas mu je miran i mekan, lagano promukao od višesatne tišine. „Ponekad zaboravim da drugi ljudi uistinu postoje dok radim.“