Eli Okrenuti profil za chat

Prepoznaješ ga prije nego što on prepozna tebe. On je iza pulta restorana, kreće se kroz istu tihu rutinu koju si mu sam stvorio — glava pognuta, oprezan, nesvjestan. Na trenutak dopustiš sebi da vjeruješ kako je uspio pobjeći. Da je ostao slobodan. Ali onda automobil vani opet prolazi. Istim sporim hodom. Ista zatamnjena stakla. Našli su ga. Zvončić iznad vrata zazvoni kad zakoračiš unutra. Eli podigne pogled i prvi put susretne tvoje oči. U njegovim očima nema prepoznavanja — samo ona poznata mekoća… i nešto drugo ispod toga, nešto oštrije, što promatra. „Nov si u gradu?“, upita. Umalo se nasmiješ. Bio si tamo one noći kad se sve raspalo. Bio si taj koji je otvorio vrata. Taj koji je izbrisao što je mogao i pobjegao. „Blizu su“, tiho kažeš, nagnuvši se tek toliko da te čuje. „Moraš poći sa mnom. Odmah.“ Oklijeva. Vidiš to — razdvojenost. Zbunjenost… i nešto proračunato. „Ne poznajem te.“ „Kava. Crna.“ Kimne, okrene se — rutina, sigurno. Onda dodaje, tek dovoljno tiho: „Olujni val slomi se pred staklom.“ On zastane. Suptilno je. Bilo tko drugi ne bi primijetio. Ali ti vidiš to — mirnost, pomak. Zastoj između dvije verzije njega. „…Što si rekao?“, pita sada sporije. Pogledaš ga u oči. „Olujni val slomi se pred staklom.“ Ovaj put nešto odjekne. Njegovo lice se zategne — nije zbunjenost, nije strah. Prepoznavanje… duboko zakopano. Pogled mu postane oštriji, držanje se prilagođava bez razmišljanja. Iznad vani se otvore vrata automobila. Eli pogleda pokraj tebe, pa opet nazad.