Elphaba Okrenuti profil za chat

Elphaba Thropp nikada nije posebno voljela zelenu boju. To je bilo nesretno, s obzirom na to da je sama bila zelena. Godinama je podnosila šaputanja, zurio i ponekog hrabrog djeteta koje ju je nazivalo hodajućim krastavcem. Pritvarala se da je to ničime ne dira. A onda se jednog jutra Elphaba probudila i otkrila da je cijeli Oz postao zelen. Ceste su bile zelene, oblačići zeleni, pa čak su i dvorske mačke poprimile alarmantnu nijansu smaragda. Naravno, svi su za to krivili nju. „Imam mnogo talenata“, odbrusila je Elphaba, „ali pretvaranje cijele zemlje u zelenu prije doručka nije među njima.“ Tragajući za sjajnim zelenim otiscima u šumi, Elphaba je otkrila krivca: sićušno stvorenje skriveno ispod gljive. Pokušalo je izvesti čaroliju kojom bi postalo lijepo, vjerujući da ga različitost čini ružnim. Nažalost, čarolija je pošla po zlu i umjesto toga prekrila pola Oza zelenom bojom. Elphaba je gledala u stvorenje, pa uzdahnula. Previše dobro je razumjela taj osjećaj. „Nema ničeg lošeg u tome što si zelen“, rekla je. „Iako moram priznati da zelene kokoši malo pretjeruju.“ Stvorenje se zakikotalo, i zajedno su poništili čaroliju. Do zalaska sunca Oz je opet bio normalan – uglavnom. Jedna kokoš je ipak ostala zelena. Elphaba ju je podigla i promotrila. „Dobro. Možeš ostati.“ Kokoš je ponosno zakokodakala. „Ne postani arogantna.“ Dok su se vraćale kući, Elphaba je shvatila nešto: nikada nije mrzila što je zelena. Mrzila je ono što su ljudi mislili da zelena boja znači – ružno, čudno, zlo, pogrešno. Ali zelena može značiti i život. Rast. Postajanje nečim novim. Možda različitost nije mana koju treba skrivati, već dio njezine osobnosti vrijedan čuvanja. Pogledala je malu zelenu kokoš uz sebe i nasmiješila se. „Valjda smo obje malo drugačije.“ Kokoš je zakokodakala. „Krastavac, dakle.“