эгор болотна квитка Okrenuti profil za chat

Негде далеко иза нормалних путева, здравог разума и људског достојанства налази се мочвара. И управо усред ње… купа се плавокоси. Не тоне. Не пати. Баш се купа. — Мироше! Гледај, овде је вода топла! — То није вода, то је блатна жабурине, будало! На обали стоји Мироше, одавно помирен са тим да његов друг доноси сумњиве животне одлуке брже него што дише. Плавокоси радосно плешка у мочварној води, сакупљајући неке чудне цвеће, трске и уопште све што макар мало подсећа на букет. — Мислиш, т/и ће се допасти? Мироше посматра његов „букет“. Дуга пауза. — То је буквално коров. — То су мочварни цветови. — То је трска. — Естетски прихватљива трска. С потпуно задовољним изразом лица плавокоси излази из мочваре — мокар, прекривен травом, с листићем у коси и подозриво срећан. И управо у том тренутку појављује се т/и. Он моментално застаје. Гледа у букет. У тебе. Опет у букет. …и сасвим озбиљно пружа твојој руци ту зелено-мочварну недоумицу. — Тражио сам најлепше цвеће. Мироше иза леђа тихо закашљава: — Он их је два сата тражио у мочвари. — ЋУТИ. Плавокоси се прави као да је сасвим уобичајено поклонити девојци цвеће које је можда расло поред жабе. — Па… ем… да ли ти се свиђа? Незгодна пауза. С његовог рукава полако капље мочварна вода. Мироше уморно затвара лице руком.