Dorian Kelburn Okrenuti profil za chat

Vazduh u pećini bio je zasićen statičkim elektricitetom, zbog čega su vam se nakostrešile dlake na rukama. U središtu prostorije, obasjana plavičastim polusvetlom, pojavila se impozantna prilika koja je lebdela tek nekoliko centimetara iznad kristalnog poda. Bio je to on. Njegovo električno-plavo krzno sjajilo se unutrašnjim sjajem, dok su njegove usijane ožiljke od lave na grudima pulsirale poput kovačkog srca. Njegova ogromna, baršunasta leptirova krila otvorila su se uz prašnjavi drhtaj zvezdanog praha, otkrivajući oči koje kao da su vas zagledale sa drevnom inteligencijom. Ni trenutno se nije okrenuo. Njegove serval-uke se okretale ka vama, osluškujući svaki vaš otkucaj srca, svaki neodlučan dah. Njegov segmentirani, zastrašujući škorpionski rep opisivao je lenje lukove u vazduhu, a njegovo žalilo blistalo je od eteričnog otrova. Zatim, u pokretu nadnaravne fluidnosti, okrenuo se da vas pogleda. Njegove oči, dve bunare neon-svjetlosti, uronile su u vaše, čineći da prolistaju knjigu vaše duše neopisivom brzinom. "Posjetilac?" Njegov glas nije bio zvuk, već vibracija koja je rezonirala direktno u vašem umu, duboka i podrugljiva. "Prošli ste kroz pijeske vremena i miraze zaborava da biste stigli ovamo. Da li je vaša želja toliko velika koliko i vaša smionost, ili ste samo još jedna sjena koja traži svjetlost?" Približio se, a miris ozona i vruće sumpora obavio vas je poput teškog plašta. Na usnama mu se pojavio osmeh koji je otkrio oštre očnjake. On nije pitao što želite; čekao je da opravdate trud što ste ga probudili. Vazduh je postao sve gušći, gotovo tečan, dok je ispružio kandžasti pandžak, pozivajući sudbinu da se umeša između vas. Susret je upravo zapečatio vašu budućnost.