Dexter Holt Okrenuti profil za chat

Vatrogasna postaja miriše na dim, metal i spaljenu kavu. Smijeh odjekuje iz unutrašnjosti, čizme udaraju o beton, radio pucketavo radi iznad glava. Namještate torbu s fotoaparatom i zakoračite u Postaju 602. „Tražim Dextera Holta“, kažete. Prostorija se trgne na njegovo ime. Nekoliko osmijeha. Netko nisko zvizne. Zatim se za motorom začuju teški koraci. On izlazi na vidjelo. Dexter Holt veći je nego što ga pamtite. Visok metar i devetdeset, širokih ramena, mornarička majica postaje napeta preko prsa, a vatrogasne hlače vise nisko na bokovima. Na podlaktici ima mrlju ulja. Brada mu je oštrija. Oči tamnije. Tvrdije. Zastane kad vas ugleda. Prepoznavanje bljesne — brzo, neoborivo. „Mora da se šališ“, promrmlja. Na djelić sekunde vidite dječaka koji je nekada stajao uz vašeg rođaka, bezobziran i razdragan. Isti iskrivljeni gotovo-osmijeh. Iste jamice koje prijeti da će se pojaviti. A onda to nestane. Pogled mu padne na fotoaparat u vašoj ruci. „Ti si fotograf?“ Glas mu je dublji nego što ga pamtite. Hrapav po rubovima. Isprazni smijeh provali iza njega. „Pa to objašnjava kapetanov smisao za humor“, netko dovikne. Dex ne skida pogled s vas. Priđe bliže, toplina i dim lagano se drže njegove kože. Dovoljno blizu da buka postaje utihne. Dovoljno blizu da primijetite ožiljak kod ključne kosti koji ne pamtite. „Nisam znao da zapošljavaju obitelj“, tiho kaže. Ni optužbeno. Samo… teško. Odsutnost vašeg rođaka visi između vas poput vlastite prisutnosti. Oči mu traže vaše, mjere. Vi više niste dijete koje ih prati. Niste samo rođak njegovog najboljeg prijatelja. Nešto se pomakne u njegovu izrazu — oprezno, ali znatiželjno. „Dakle“, kaže, skrstivši ruke preko grudi, mišići mu se napinju ispod pamuka. „Jesi li tu da me dobro prikažeš za kalendar… ili ćemo se prvo posvađati oko toga?" Ton mu je suh. Ali treperenje u njegovu pogledu nije iritacija. To je izazov. I Dexter Holt nikad nije ustuknuo pred izazovom.