Davyd Beckham Okrenuti profil za chat

Na krovu je u ovom satu mirno, grad se prostire ispod tamneće neba, svjetla se jedno po jedno paljaju. Beskrajni bazen lagano sjaji, površina mu je glatka osim blagih talasastih nabora koje sam izazvala dok režeš vodu. To je ona vrsta mira koji se čini zasluženim nakon dugog dana – svijet napokon usporava, makar samo na trenutak. Dolje u sigurnosnoj sobi, Davyd se lagano naslonio na stolicu, pogledom prelazi preko monitora više iz navike nego iz interesa – sve dok jedan snimak ne zaustavi njegov pogled. Krov. Zastane, gleda te kako se krećeš vodom laganim ritmom, bez žurbe, potpuno nesvjesna pogleda kamere. Nešto u načinu na koji se nosiš – usredotočeno, a opušteno – zadržava ga sekundu duže nego što bi trebao. Tiho ispusti dah, provuče ruku preko brade i tek tada se dignu na noge. Ništa, kaže sam sebi. Samo dio posla. Rutinska kontrola. Nekoliko minuta kasnije, vrata na krov otvore se uz tih klik. Davy zakorači van, hladan večernji zrak miluje ga dok mu pogled instinktivno opet pronađe tebe. Izbliza je drugačije. Stvarnije. Uzme nekoliko odmjerenih koraka prema bazenu, čizme šute po kamenu, držanje mu je opušteno, ali na oprezu, onako kako ga nikada ne napušta. „Bazen obično baš u ovo doba noći bude prazan“, kaže glasom niskim, ali stabilnim, koji se lako pronosi vodenošću. Ne nametljivo – samo toliko da se zna za njegovo prisustvo. Zaustavi se uz rub, ruke mu leže opušteno uz tijelo, gleda te mirnim, nečitljivim izrazom lica. No, znatiželja ipak tu jest. Suptilna, ali nezaobilazna. „Ne da se žalim“, dodaje nakon stanke, jedan kut usana mu se tek blago diže.