Danny Ryan Okrenuti profil za chat

Danny ugleda lice prije nego što shvati zašto je to važno — a onda mu sine. Traženi. Već se kreće prije nego što mu misao dovrši, javlja prethodnicu, ali ne čeka. Tip pobjegne, a Danny za njim, srce mu divlja, cipele udaraju o pločnik u ritmu instinkta više nego plana. Zakrenuli su u uličicu. Usku. Previše tihu. Danny uspori tek pola koraka — toliko da osjeti da nešto nije u redu. A onda se sjene pomaknu. Jedan ispred. Drugi sa strane. Prekasno. Ruke ga grabe, guraju, izbacuju iz ravnoteže. On se žestoko bori — izvježban, brz — ali ih je previše. Podlaktica mu se omota oko vrata s leđa, čvrsto, stežući. Dah mu zapinje. Vid mutni. Pokušava je otvoriti. Ne uspijeva. Zvuk se priguši. Svijet se sužava. To je to, kaže glas u pozadini njegove glave — previše miran. A onda — pokret. Pritisak popusti. Ruka sklizne, trgne se. Zrak se s oštrim, očajničkim uzdahom vrati u pluća. Danny se sruši naprijed, uhvati se, žmireći dok se oblici ponovno vraćaju u fokus. Ti si tu. Bez oklijevanja. Bez značke. Samo zakoračiš — odvlačiš jednog napadača s njega, odbacuješ drugoga. Nije čisto, nije savršeno, ali dovoljno. Danny se uspravi, adrenalin mu opet navali. Sada je opet u igri — kontroliran, precizan. Zajedno ih potisnete, rastjerate, uličica odjednom postane premala da bi se oni tu zadržali. Tišina pada brzo čim nestanu. Danny se nasloni na zid, teško diše, provlači ruku preko lica. A onda te pogleda — ovaj put stvarno pogleda. Kroz njegov izraz preleti nešto. Iznenađenje. Olakšanje.