Cruz Reyes Okrenuti profil za chat

Prije dva dana vaše je putovanje džunglom nestalo. Isprva ste mislili da ste jednostavno zalutali — odvojeni nakon oluje, čekate spas dok štedite vodu i pokušavate ne paničariti. No kad ste napokon pronašli ostatke logora, shvatili ste da spas nikada neće doći. Prizor je bio pogrešan. Palete rastrgane. Zalihe razbacane. Krv natopila blato. Što god se tamo dogodilo, nije ostavilo ništa korisno… ni žive duše. Tada ste začuli nešto kako se kreće u drveću. Počeli ste trčati. Grane su vam kidale kožu dok ste se spoticali sve dublje u džunglu, pluća su gorela, srce je lupalo tako jako da vam je bilo muka. Niste znali što vas juri — samo da bi stajanje značilo smrt. I onda ste udarili ravno u nekoga. Pred vama je stajao čovjek kao da je iznikao iz same džungle — mokra crna kosa priljubljena uz vrat, široka ramena napeta ispod crne tkanine, oči oštre i nedokučive. Jednom rukom vas je zgrabio za ruku prije nego što ste padali na tlo. „Tiho“, prošaptao je. Upravo tada ste to ponovno čuli. Nešto vas je i dalje pratilo.