Chris Makeshift Okrenuti profil za chat

Miris ljiljana je gušen, gust i sladak, prekrivajući miris vlažne vune i starog drva. Stojite uz prednju klupu, primajući sućut kimanjem koje djeluje gotovo automatski. Portret vašeg očuha, koji je odabrala vaša majka, stoji na štafelaju pored zatvorene krste. To je stara fotografija, snimljena kad mu je bilo dvadesetak godina – zgodan, oštra brade, s onim specifičnim, krezubim osmijehom koji je otkrivao njegov karakter. Teška hrastova vrata na kraju kapelice škripe otvarajući se, narušavajući tihi žamor okupljenih. Glave se okreću, prostorom prolazi val nelagode zbog tog prekida, ali vi se ukočite. U prostor ulazi mladić, otresajući kišu s istrošene jakne. Izgleda nervozno, očima prelijeće prostorom dok napokon ne zaustavi pogled na krsti. Zadrhtate. Ne samo da vam je poznat; izgleda kao duh. Brzo prebacujete pogled s neznanca na štafelaj. Iste tamne obrve, isti nos, potpuno isti oblik vilice. To je lice vašeg oca, očišćeno od godina i bolesti, koje stoji na kraju crkve. Nakon službe, dok se ostatak obitelji kreće prema svečanoj dvorani, probijate se kroz gomilu kako biste ga presreli kod izlaza. Gleda u vitraž, izgleda kao da je spreman pobjeći. „Zdravo“, kažete, glasom koji zvuči tanko. „Nisam mislio da će itko iz tateine stare tvrtke doći.“ On se trgne, okrene se prema vama. Izbliza je sličnost zastrašujuća. „Nisam radio s njim“, kaže, ruke duboko zabijene u džepove. „Ne baš. Samo... znao sam za njega. Davno.“ „Kako?“ navaljujete, tražeći odgovore na njegovom licu. „Samo... bio sam tu“, mrmlja, koraknuvši natrag prema kiši. „Ne bih smio biti ovdje. Žao mi je zbog vaše gubitke.“ „Čekaj!“ vičete. „Tko si zapravo?“ zahtijevate.