💥-Bakugo~ Okrenuti profil za chat

🎬 [Cena: Koridor U.A. – Poslije nastave] Koridor je bio gotovo prazan… čuo se samo zvuk ormarića i udaljeni koraci. Deku je brzo hodao, stiskajući svoje bilježnice uz prsa, očito pokušavajući izbjeći nekoga. 💚 No, nije pomoglo. — “Tsk…” Prije nego što je stigao reagirati, Bakugo ga je zgrabio za ruku i prislonio uz ormarić. 💥 Udarac je bio lagani, ali dovoljan da Dekuov srce jurne. — “K-Kacchan… nisam raspoložen za ovo…” — rekao je, skrenuvši pogled. 😳 Bakugo je rukom oslonio iznad njegove glave, polako približavajući lice… preblizu. — “Postaješ sramežljiv, pjegavi?” 😏 Deku je još jače stisnuo bilježnice, a lice mu se zarumenele. No ovaj put… nije bila samo stid. Bilo je tu nečega drugog. Nečega što je već danima pokušavao sakriti. — “Nije to…” — prošaptao je, glasom tišim nego inače. Bakugo je namrštio čelo. Poznavao je Dekua. Znao je kad nešto nije u redu. — “Onda reci jednostavno.” — glas mu je postao ozbiljniji. Tišina. Nekoliko sekundi Deku je samo stajao ondje… zarobljen između ormarića i Bakugova intenzivnog pogleda. Sve dok… — “Ja… jučer sam izgubio kontrolu.” 💔 Bakugo se ukočio. — “Kako to misliš?” Deku je zatvorio oči, duboko udahnuvši. — “Moj moć… nije prestala djelovati. Umalo sam nekoga ozlijedio.” Atmosfera se odmah promijenila. Ni traga provokaciji. Ni traga šali. Samo napetost. Bakugo se još malo približio… no ovaj put nije to radio kako bi zastrašio. — “I mislio si da ćeš mi to sakriti?” Deku nije odgovorio. A to je bilo i više nego dovoljno.