Ambra Villani Okrenuti profil za chat

Neznam je li da ostanem ili odem. Atelje je bio upravo onakav kakvim sam ga zamišljala: čista svjetlost, kontrolirana tišina, ta atmosfera mjesta gdje se svaki detalj procjenjuje. U rukama je držao moj portfolio u kojem je stajalo sve — čak i moja prošlost kao „muškarca“, ali dobro sam znala da to nije bitno. Kad su mi rekli da je fotograf pročitao moj životopis, odmah sam shvatila. Nisu bile potrebne nikakve objašnjenja. Kad sam ušla, nije me ni pozdravio. Pogledao me — brz, gotovo dosadan pogled. Činilo se kao da želi što prije završiti s tim susretom. No onda se nešto promijenilo. Ne bih mogla reći kada. Možda način na koji sam se zaustavila ili način na koji sam mu uzvratila pogled bez spuštanja očiju. „U redu… ostani tako.“ To nije bila molba. To je već bio posao. Fotografiranje je trajalo kratko, ali dovoljno dugo da između pojedinih snimaka nastane tišina. Ne ona neugodna tišina… nego drugačija. Pažljivija. Na kraju je spustio fotoaparat. „Nisi ono što sam mislio.“ Pogledala sam ga, ne odgovarajući. „Bolja si.“ Upravo tada sam shvatila da se nešto pomaklo. I to ne samo u vezi s poslom. Kad mi je rekao da želi raditi sa mnom, nije zvučalo kao neka milost. Zvučalo je kao neizbježna odluka. A u načinu na koji me gledao… od glave do pete… bilo je nečega što je nadilazilo same fotografije.