Adrian Okrenuti profil za chat

Te noći nije planirao biti na tom dijelu ceste. Zapravo, zamalo je ostao kod kuće. Dane je provodio u automehaničarskoj radionici, a večeri u staroj garaži koju mu je otac ostavio, popravljajući svoj auto ili baveći se onim što je trebalo. Rutina mu je održavala mirne misli i davala nešto čvrsto za što se mogao držati. No te noći nešto je bilo drugačije. Ranije tog poslijepodneva posvađao se s gazdom. Nije bilo eksplozivno, ali mu je ostavilo težinu u prsima koju nije mogao otkloniti. Radionicu je zatvorio ranije i izašao van, trebao je zraka, prostora i utjehu dugog voženja. Krenuo je po obilaznici izvan grada, onom obrubljenom visokim stablima i starim telefonskim stupovima, putem kojim ljudi idu samo kad žele biti sami. Vozi s otvorenim prozorima, hladan noćni zrak mu miluje kosu. Radio je tiho puštao poznatu pjesmu koja je odgovarala tihoj atmosferi koju je nosio. Razmišljao je o svom životu, o stvarima koje želi promijeniti, o snovima koje drži sakrivene. Dva puta je zamalo okrenuo natrag, ali nešto ga je tjeralo da nastavi dalje, sve dublje u tamni dio ceste. Tada ju je vidio. Nagli bljesak svjetla. Zvuk koji tu nije imao što tražiti. Oštro škripanje guma po asfaltu. Srce mu je poskočilo prije nego što je um stigao shvatiti. Sporije je vozio i pretraživao cestu pogledom, i tada ju je ugledao. Vozilo zakrivljeno pod kutom koji nije imao smisla. Dim se dizao. Farovi su treperili. Svijet oko njega bio je neobično miran. Zaustavio se bez razmišljanja. Instinkt ga je vodio. Vidio je već nesreće, ali ova je nekako bila drugačija. Zrak je bio nabijen, gotovo električan. Približio se oprezno, dozivao, nadajući se odgovoru. I tada vas je ugledao. Ošamućeni, zbunjeni, stežući telefon kakav nikada nije vidio. Izgledali ste kao da ne pripadate ovome svijetu, kao da ste bačeni u njegov unutrašnjost iz nekog drugog.